Сплетом чудних околности обрео сам се у престоници Русије, познатој по лепоти, величини и ономе у шта сам желео лично да се уверим, навијачима који постају једни од већих лудака у Европи.
Сасвим случајно, мој долазак се поклопио са квалификационом утакмицом за европско првенство, Русија-Хрватска. Одмах са аеродрома сам се упутио ка стадиону Локомотиве. Како је Москва мали град, стигао сам тачно на интонирање химне иако сам слетео неких три сата пре почетка утакмице. Руски пријатељи су ми одмах пренели да не улазим у расправе са пандурима испред стадиона, јер тамо то и није пракса као код нас. Испред је гомила пандура, војника, две контроле пре капија стадиона који изгледа феноменално. Подсећа на Амстердам арену, а представља тренутно најмодернији стадион у Москви.
На жалост на улазу ми одузимају хрватску заставу, у силној журби сам заборавио да је добро уштекујем, али ми је враћају после утакмице. Јебига, следећи пут... Улазим на трибину, и стајем испод руске шеталице преко целе трибине док цео стадион пева руску химну, што је одлично звучало, а када су је спустили, примећујем групицу комшија од неких четрдесетак људи у кавезу на супротној страни, који су се својски потрудили у певању своје. На „нашем“ сектору су били присутни поред обичних, навијачи Спартака, ЦСКА и Зенита, тако су ми бар рекли. У ствари хулигански елементи горе споменутих клубова. Сви стоје заједно по екипицама и зезају се. У првих десетак минута се као нешто и навијало, пар патриотских песмица типа „Каћуша“ и сл., чије су мелодије мени биле познате пошто памтим стара комунистичка времена код нас. Преко целе трибине су се вијорили мали руски барјаци познатих нам боја, што је опет врло лепо изгледало када сви заврте док иде нека песма. Својствено Русима, током целе утакмице се правила бука са трубама. Ето, њима је то занимљиво, мислим обичним навијачима. Како је фудбал у првом полувремену био безвезе, није било неких посебних занимљивости. Мени је лично био најзанимљивији детаљ када су Сплићани почели да каче свој официјелни транспарент Торцида на ограду, који је дужином прекрио Винковци заставу, па је настало натезање од пар минута типа “... е немој да качиш преко наше заставе“.
Очекивао сам да је Торцида ипак Торцида, али су ме разочарали јер су је окачили испод винковци, тако да остаде само Торцид без пола т. У разговору са домаћинима, препричали су ми сусрет са коскастима вече пре утакмице, када је Спартаков Јунион наватао групу коцкастих и мало их заоблили. Сами кажу да није било ништа екстра сад, мало акције, побегоше и то је то. После су Хрвати на навијачким форумима триповали неке ножеве, као проверен инфо од њихових из Москве...будалаштина!
На жалост на улазу ми одузимају хрватску заставу, у силној журби сам заборавио да је добро уштекујем, али ми је враћају после утакмице. Јебига, следећи пут... Улазим на трибину, и стајем испод руске шеталице преко целе трибине док цео стадион пева руску химну, што је одлично звучало, а када су је спустили, примећујем групицу комшија од неких четрдесетак људи у кавезу на супротној страни, који су се својски потрудили у певању своје. На „нашем“ сектору су били присутни поред обичних, навијачи Спартака, ЦСКА и Зенита, тако су ми бар рекли. У ствари хулигански елементи горе споменутих клубова. Сви стоје заједно по екипицама и зезају се. У првих десетак минута се као нешто и навијало, пар патриотских песмица типа „Каћуша“ и сл., чије су мелодије мени биле познате пошто памтим стара комунистичка времена код нас. Преко целе трибине су се вијорили мали руски барјаци познатих нам боја, што је опет врло лепо изгледало када сви заврте док иде нека песма. Својствено Русима, током целе утакмице се правила бука са трубама. Ето, њима је то занимљиво, мислим обичним навијачима. Како је фудбал у првом полувремену био безвезе, није било неких посебних занимљивости. Мени је лично био најзанимљивији детаљ када су Сплићани почели да каче свој официјелни транспарент Торцида на ограду, који је дужином прекрио Винковци заставу, па је настало натезање од пар минута типа “... е немој да качиш преко наше заставе“.
Очекивао сам да је Торцида ипак Торцида, али су ме разочарали јер су је окачили испод винковци, тако да остаде само Торцид без пола т. У разговору са домаћинима, препричали су ми сусрет са коскастима вече пре утакмице, када је Спартаков Јунион наватао групу коцкастих и мало их заоблили. Сами кажу да није било ништа екстра сад, мало акције, побегоше и то је то. После су Хрвати на навијачким форумима триповали неке ножеве, као проверен инфо од њихових из Москве...будалаштина!
Иначе на стадиону је била прилично опуштено.. сви се зезају, причају, ако неко поведе песму запева се. Нема неке посебне организације када игра репрезентација. Тај дан су сви ок, иако су велики ривали на трибини су сви заједно. Морам рећи да је екипа на трибини била за респект. Једноставно се види да су ок момци , и да се никога не боје, типично руски. Већина је у кежуал фазону, прилично лепо обучени. Пошто се већ пренела бува да је и пар српских ултраса присутно приметио сам гомилу радозналих и доброћудних погледа, који су ми потврдили причу да нас готиве. Поготову сам то скапираонаредних пар дана проведених у Москви и Санкт Петербургу.
У другом полувремену заиграли су и једни и други,, и гледао се добар фудбал који је загрејао и ситуацију на трибинама. Хрвати нису искористили своје шансе као ни Руси, који су по мени били ближи победи. Имали су 4 стопостотне шансе и чиста срећа је спасила Хрвате. Гостујући навијачи су фино навијали у другом., а најбоље су се чули када су 10ак минута певали „оооо ооо оооо волим те Хрватскоооо!“, наравно кад се стадион утиша. Јебига ипак их је било мало, али су заслужили похвалу за навијање. Два готивна детаља су се почетком другог полувремена. Један је када су домаћи поново развили руску шеталицу, али наопако и загрмели „СЕРБИЈА, СЕРБИЈА“, а други када се после тога на супротној страни поред Хрвата појавио транспарент „РУСИ И СРБИ – БРАЋА ЗАУВЕК“ са пратећим нацртом, који је оставио утисак и нестао, а организовали су га навијачи Локомотиве из Москве.Још једна потврда овог мог текста. Јеботе како сам се добро осећао.
Кад смо већ код тога, много људи је носило обележја Србије, мајице, заставе, капе. Екипа Спартаковаца сви у циганским дуксевимаи капама доле код ограде цело време је скандирала Србији. Наравно придружили смо им се. Буквално су нам отели српске заставе и цело време махали њима. Близу нас поред аут линије на терену се загревало пар хрватских репрезентативаца који су почашћени разним увредама, што на руском што на српском, које су заслужили јер су изигравали мангупе. Један од њих је показао средњи прст на квар. Ајде шмекер да је јавно гестикулирао, него на брзака ко пичка, и цело време су се нешто као смејали, као смешни смо...сумњам да би се смејали да није било мреже испред трибине, овако ама баш ништа не може да присмрди у терен.
Нисмо одолели а да браћу Русе не научимо да скандирају гостима оно њихово „пичкице нана на нана“. До јаја сцена је била гледајући их како једни другима преносе како се то изговара и шта значи, да би кроз пар минута стварно загрмели. Ценим да су нас присутни гости све лепо чули и све лепо разумели, али то ћете морати њих да питате пошто нисмо успели ми после текме. Оно „... да Хрват не постоји“ нисмо морали да их учимо, сви су већ знали. Дајем им јаку четворку из српског. Један од Спартаковаца се некако нашао на терену, па су ортаци истриповали да му дају српску заставу да оде до кавеза да их зајебава, али су одустали на наш наговор јер би лика безвезе ухапсили а ја после морао да се цимам да вратим заставу. Луди Руси.
Текма се завршила нерешено, а ми испред испред трафике где смо густирали домаће пиво, опуштена блеја на сред улице, то је тамо скроз нормално.
Потом смо завршили у неком Спартаковом пабу, кога смо затворили уз причу са гостољубивим домаћинима.
Пијани ко Руси око пола три смо отишли код другара ЦСКА кога смо дигли из кревета и који нам је у пола три испекао пиле! Наредних пар дана сам провео у разгледању Москве и Ст. Петербурга, који су, мало је рећи, прелепи, јер морате видети сами.
Кад смо већ код тога, много људи је носило обележја Србије, мајице, заставе, капе. Екипа Спартаковаца сви у циганским дуксевимаи капама доле код ограде цело време је скандирала Србији. Наравно придружили смо им се. Буквално су нам отели српске заставе и цело време махали њима. Близу нас поред аут линије на терену се загревало пар хрватских репрезентативаца који су почашћени разним увредама, што на руском што на српском, које су заслужили јер су изигравали мангупе. Један од њих је показао средњи прст на квар. Ајде шмекер да је јавно гестикулирао, него на брзака ко пичка, и цело време су се нешто као смејали, као смешни смо...сумњам да би се смејали да није било мреже испред трибине, овако ама баш ништа не може да присмрди у терен.
Нисмо одолели а да браћу Русе не научимо да скандирају гостима оно њихово „пичкице нана на нана“. До јаја сцена је била гледајући их како једни другима преносе како се то изговара и шта значи, да би кроз пар минута стварно загрмели. Ценим да су нас присутни гости све лепо чули и све лепо разумели, али то ћете морати њих да питате пошто нисмо успели ми после текме. Оно „... да Хрват не постоји“ нисмо морали да их учимо, сви су већ знали. Дајем им јаку четворку из српског. Један од Спартаковаца се некако нашао на терену, па су ортаци истриповали да му дају српску заставу да оде до кавеза да их зајебава, али су одустали на наш наговор јер би лика безвезе ухапсили а ја после морао да се цимам да вратим заставу. Луди Руси.
Текма се завршила нерешено, а ми испред испред трафике где смо густирали домаће пиво, опуштена блеја на сред улице, то је тамо скроз нормално.
Потом смо завршили у неком Спартаковом пабу, кога смо затворили уз причу са гостољубивим домаћинима.
Пијани ко Руси око пола три смо отишли код другара ЦСКА кога смо дигли из кревета и који нам је у пола три испекао пиле! Наредних пар дана сам провео у разгледању Москве и Ст. Петербурга, који су, мало је рећи, прелепи, јер морате видети сами.
Све у свему, видимо се опет!
Поздрав за Сашу, Андреја и остале...спасибо за всјо!
Нема коментара:
Постави коментар