Србија-Русија рукомет- хуманитарни меч за помоћ Краљеву 2010.

Опуштено вече на Бањици током братског спортског догађаја. Сав новац од продатих улазница, а хала је била пуна, је био намењен обнови Краљева који је био погођен земљотресом. Доста људи из доста група се спонтано појавило и помогло и у хуманитарној акцији , и још једној потврди братске приче.

Straight Jackin

Македонија-Русија 2006.

 

Како се ближио сусрет између Македоније и Русије у Скопљу, све се више причало о заједничком одласку доле. Овде је екипа чекала инфо из Русије шта и како, али због неких проблема, није се велики број руских навијача упутио на ту утакмицу. Ни утакмица није била нешто претерано значајна а ни противник. Организовано су само навијачи Зенита кренули пут, и то возом из Санкт Петербурга,преко Украјине, Румуније, до Београда где је планирано да буде скуп, па одатле у Македонију. Наравно, њихову молбу да им се помогне око преноћишта, превоза и осталог је било немогуће одбити, и све их је чекало спремно у Београду, где су требали да проведу један дан у дружењу са браћом. Мећутим план је мало скренуо са пута, пошто су то ипак Руси, који су на пропутовање кренули са гомилом алкохола. Први инцидент се догодио у Украјини, са којима су Руси у врло лошим односима, где су пребили пар ликова који су их нешто напушили, па их полиција хапси, испитује, једе им говна, и на крају их пуштају, само да их се отарасе. Пут кроз Румунију протиче релативно мирно, онолико колико то може да буде са 40ак лудих Руса. Међутим због срања са Украјинцима, пропуштају воз за Србију, па се ту на граници мувају тражећи начин како да се докопају Београда и некако прелазе грану, где следи нови инцидент са локалним Ромима. Цигани видевши да су као странци, прилазе да просе мислећи да ће да се огребу за неке паре, и толико су досадни  и безобразни били да су се пар њих огребали једино за батине. Иначе Руси су такоће алергични на тамнију боју коже и то смарање због својих „цигана“ и „шиптара“ са Кавказа, тако да је један домаћи ган који је био најбезобразнији и најдосаднији (нису у питању деца) попио мали јачи шут у главу, па му није било добро, тј. заглавио је болницу, па их наша мурија хапси. Ганови препознају четворицу ликова које задржавају у притвору са причом за суђење за наношење тешких телесних. После много смарања са жандарима, а на  наговор тих ликова да наставе за Београд, али да не забораве на њих, пошто је на крају пала комбинација да када стигне кеш преко Вестерн Јунииона да плате лечење том цигану и да дају кеш жандарима да их пусте (мито-корупција ;), Зенитивци настављају бусем за Београд, у који после свих перипетија стижу увече, таман да се одморе једну ноћ у кревету после четири дана смарања по возовима и полицијским станицама.Када смо стигли у хостел, проваљујем да су сви у мајицама где златним словима позади пише РУСИ И СРБИ БРАЋА ЗАУВЕК,  и напред ПРАВОСЛАВЉЕ, једна од најбољих навијачких мајци које сам видео.

 Како их је лупио флеш што су у братској Србији, наравно да не одлазе на спавање, већ се одмах отварају флаше водке и креће зезање, јурњава за 40ак пљескавица на Лиону у 11 сати, певање по хостелу, прича о свему, пуштање дискова са тучама, и на крају тетурање  по улицама и бацање пегли по таксијима са наше стране...ал није било лоше...хехе...

   За ујутру у 8 је био заказан полазак, који је наравно каснио пошто сам наравно једва устао после 2 сата спавања, а не би ни то да ме ортак који је већ био на рандеву месту није звао телефоном. Јурњава до хостела, њих 40 ме чекају испред, а још им ја реко као немој да се успавате и то...али скапирали су ме. Коначно се креће пут Скопља аутобусом, Руси појачани са десет Срба, седам навијача Офке, два Земуна, и једним Бање. Пут...ко и сваки други...зезање, цирка, дувка, дружење...све до јаја. Возач луд, стара кајла, добио пендрек кад је возио Делије у Француску, па се зареко да неће више да вози навијаче, али смо га изненадили јер се на крају испоставило да нисмо студенти, и на крају рече: “ма добри сте ви навијачи, с вама бар никад није досадно!“ Прелазимо грану, нигде мурије нити пратње,стижемо у Скопље са истакнутом руском и српском заставом, људи гледају. Сећам  се тог једног дела Скопља...штајга у Београду је за оно Црвени Трг, благи ужас...људи...шиптари...фрик шоу...хтео сам пеглу да бацим. Како смо неких десетак минута каснили на почетак и није било неке гужве, самим тим ни повода за неки инцидент. Стартујемо неког жандара са питањем на српском где су ставили гостујуће навијаче, овај у тоталном збуну..па ко сте ви, одакле, па како из Београда,па где вам је пратња...хаос...испада му моторола...“Митке бре, шаљи појачање ево га још едан аутобус са руски навивачи...леле...“, жандари тотално збуњени и неорганизовани. Ми још као скупљали паре да купимо карте...ма које карте, одмах нас убацили на трибину, само да нас склоне са улице. Улазимо на трибину, ону велику, скроз на десну страну где су сместили гостујеће навијаче, одприлике 60ак  људи, углавном обични симпатизери, међу којима се ипак налазило и неколицина ултраса ЦСКА, Спартака, Локомотиве и московског Динама (за њих знам, не бих да грешим душу ако је било још).

 Како смо ушли тако је мало и живнула атмосфера на стадиону, како у гостујућем сектору, тако на остатку стадиона. Ни 5 ни 6... Руси крећу са скандирањем-КОСОВО,СРБИЈА!!!, и дешава се занимљива сцена на стадиону...док половина стадиона креће да аплаудира, друга половина стадиона креће да звижди и негодује. Доста људи који су били  били поред нас, капирам шиптарчине, креће са добацивањима, као курчење и то, као добићемо батине...наравно, ми и Руси их надувавамо. Руси ваде паролу КОСОВО-СРПСКА ЗЕМЉА, што поново дели стадион у реакцији. Док шиптари негодују, Македонци поздрављају паролу. Тотално чудна ситуација, и искрено ми је у том тренутку било жао македонског православног народа који је приморан да живи са тим „назовимо“ их људима. Са доње трибине почиње да лети неко камење ка нама, а онда и делови столица и још по нешто ка њима. Ту наступају македонске корњаче, као да смире страсти, и то покушавају пендрецима мислећи да због малог броја неће добити одговор, ал га добијају, па испада краткотрајни конфликт, јер Руси скачу да се бране, па се корњаче повлаче на кратко како би сачекали појачање, које убрзо и стиже, па се враћају на трибину и окружују нас, одвојивши тако ултра екипу од симпатизера. Што се навијања тиче, с обѕиром на број људи и није било неко мада се по која песма ок отпевала. Морамо споменути тренутак када је један Рус својим сународницима, обичним навијачима објаснио да је ту присутна и екипица из братске Србије, па смо добили аплауз и скандирање-РУСИ И СРБИ,БРАЋА ЗАУВЕК!, на шта је пола стадиона опет почело да галами. Наравно, и ми смо узвратили скандирањем-РУСИЈА,РУСИЈА!, чиме смо им испунили срца, па су поносни Руси сви прихватили, и баш је фино загрмело. Убрзо Руси постижу погодак, пале се бакље, навијање све супер...и када су се угасиле бакље, корњаче поново ступају на сцену са жељом да ухапсе пиромане...мећутим опет сви скачу да се бране. Лепо су севали пендреци, али су лепо севале и ноге и песнице. Један жандар је лепо одлетео низ трибину, што и није баш препоручљиво на стадиону Вардара пошто је трибина јако стрма, тако да се зауставио тек после котрљања низ 5-6 редова. Јебига, ипак је немогуће да екипа од 50ак људи надјача 30ак корњача, тако да је та друга битка изгубљена, па се екипа мало чешкала по леђима и рукама када се ситуација смирила. Ал барем се није устукнуло без испаљеног метка.

Ови шиптари што су се налазили поред нашег сектора добише муда, па почеше опет да галаме... дебили. Чак су почели да скандирају –ЧЕЧЕНИЈА, АЛБАНИЈА! и ШАМИЛ БАСАЈЕВ!, јебо их он у дупе, на шта сви скачемо и надувавамо их, понешто је и полетело ка њима ко је шта имао, али овога пута муријаши кулирају, и шаљу колеге да их удаље од нашег сектора. Завршава се текма, још жандара стиже и праве кордон код излаза, толики да само један човек може да прође...и сви проваљујемо колико је сати. Симпатизере пуштају да изађу, а Шеф Брка (наравно да је почашћен са САЈСИ КОБР ЛЕ ) са камером  прилази и стаје иза кордона. 50ак њих, 50ак нас...излазимо један по један, а оне које је овековечила камера да су се највише цимали,мало Зенит, мало Спартак, мало ЦСКА, и три Офковца... њих  одводе. Екипа се скупља код буса, и креће цимање са жандарима шта са ухапшенима. После неуспешног преговарања око стадиона, одлазимо испред пандурске станице. Ту се одмах појављује конзул руске амбасаде, у пола дванаест увече човек се одмах нацртао ( шта мислите да ли се неко од наших појавио?)  и после свега тј. пар сати блејања испред станице, добијамо инфо да ће до ујутру задржати све ухапшене, и када се појави судија, и плате неке казне...биће сви пуштени. У принципу не би испао толики проблем да код пар жандара нису констатоване повреде, поготову код оног што се скотрљао низ трибину. Пар Офковаца и Руса остају у Скопљу да сачекају другове, којима остављамо паре да се нађу, и крећемо пут Отаџбине. Пут протиче у масовном хркању, осим кркања у првом  ресторану после гране, пошто дуго дуго времена нисмо јели ништа. Како је било немогуће да стигну на воз који су планирали, следећи дан се проводи у јурњави за авионским картама за сутрашњи лет, а када се и то завршило, остатак дана се проводи у дружењу и упознавању Београда. У међувремену стиже инфо да ће у току вечери у Београд доћи и она четворица ухапшених у Србији. На крају је у башти хостела испала пијанка и направљен роштиљ...и сви смо се поново откинули...ВОДКА-РАКИЈА-ПРАВОСЛАВНА БРАТИЈА!!!

   Сутра ујутру одлазимо на аеродром, где у скоро последњем тренутку стижу и ови ухапшени у Скопљу...и срдачно се поздрављамо уз наравно:“ Видимо се ускоро!“.

   Све у свему...занимљиво гостовање, много лепих сећања, и нама и њима...и гостовање кооје је доста допринело у овоме што имамо данас. А  ја и даље поносно носим мајицу коју сам добио на поклон-РУСИ И СРБИ БРАЋА ЗАУВЕК!

Данко Лазович: «Фанаты «Зенита» чудесны»

В эксклюзивном интервью официальному сайту нападающий нашей команды рассказал о том, почему решил играть за «Зенит», как ему живётся в Санкт-Петербурге и почему русские, по его мнению, так похожи на сербов.

                                                 

— Футбол — это такая игра, в которой всё может измениться в любой день, — говорит Данко Лазович. — Если играешь хорошо, то все тебя любят. Плохо — и всё становится иначе. Расскажу историю из времён, когда я играл в Голландии, в ПСВ: все любили меня, но было шесть месяцев, когда я не очень удачно выступал, и многие предлагали мне уйти. Люди любят тебя, если знают, кто ты на самом деле, если чувствуют в тебе что-то. Сербские и русские люди иногда чувствуют и видят тебя с другой стороны. Я должен сказать, что был счастлив в Голландии, в Германии, в Сербии, сейчас в России. У меня много поклонников, и я рад этому.

— У «Зенита» много болельщиков в Сербии. Это повлияло на ваш выбор при решении о переходе в российский клуб?

— Я скажу так: русские и сербы — братские народы. Сербы очень любят и уважают русских. Когда я принимал решение перейти в «Зенит», я руководствовался тем, что это большой клуб с большими амбициями. Я люблю русских людей, потому что их ментальность такая же, как и у сербов. Это те причины, почему я здесь.

— У «Зенита» давняя традиция приглашать в клуб игроков из Чехии, Словакии, Сербии, Хорватии. Как вы относитесь к такой традиции?

— Когда я перешёл в «Зенит», то познакомился с очень хорошим парнем, Ивицей Крижанацем. Он показал мне всё, рассказал всё о клубе, где с большим уважением относятся к людям из бывшей Югославии. Хорошая традиция.

— Вы жили в Голландии, в Роттердаме, крупном портовом городе. Санкт-Петербург тоже портовый город. Похожи ли города?

— Сложно сравнивать эти города, болельщиков. В Санкт-Петербурге невероятные болельщики. Ведь на город, где восемь миллионов человек, всего одна футбольная команда… такое есть только в Санкт-Петербурге. Я думаю, что те, кто играл в России, но не играл в «Зените», многое потеряли. Это действительно невероятно. И я правда счастлив быть в Санкт-Петербурге и играть за «Зенит».

— На вашем официальном сайте написано «Футбол — это моя жизнь»…

— Я начал играть, когда мне было шесть лет. Родился в очень маленьком городе, и я помню тот момент, когда начал играть в футбол. Этот момент изменил всю мою жизнь. И до сих пор ничего не изменилось. Футбол — это моя жизнь, и мне она нравится.

— Что вы можете сказать о русских людях?

— Они во всём похожи на сербов. Только русские люди более чувствительные. Людям, приезжающим сюда, сложно привыкнуть к некоторым вещам. Например, декабрь, январь — приезжающим из других стран сложно приспособиться к погоде. Но я люблю русских людей, потому что они такие же честные, как и сербы. Если кто-то из них говорит что-то, то это никогда не происходит за твоей спиной. Они всегда прямолинейные. Мне это нравится, и я испытываю глубокое уважение к русским людям. Имея в виду прямолинейность, я говорю о том, что русские знают, что они хотят сказать, и говорят это. С точки зрения футбола важно, что ничего не происходит за твоей спиной.

Меморијални турнир "Димитрије Поповић", Грачаница 2009.

Почетком Jула на Косову и Метохији, у средњовековној Грачаници, одржан је необичан турнир у малом фудбалу. Учешће на њему узеле су многе српске навијачке екипе, као и, што је посебно интересантно, многи гости из иностранства. Традиционални турнир меморијалног карактера који се већ пету годину одржава ради сећања на убијеног Димитрија Поповића, ове године је добио и свој ревијални дан на коме су ван програма званичног такмичења навијачи међусобно одмерили снаге, овога пута искључиво у фудбалском знању.

Димитрије Поповић је недужно српско дете које је настрадало од руке шиптарског зликовца у ноћи 6. Јуна 2004. године. Он је те кобне ноћи изашао до центра Грачанице и са друговима седео испред киоска са брзом храном, безазлено једући свој оброк, када је на њега, потпуно неочекивано и без повода терориста испалио серију хитаца из аутоматског оружја које му је на лицу места задало смртоносне ране. Потресне фотографије убијеног Димитрија нису обишле планету као што јесу многе друге, коју су за циљ имале да прикажу Србе као зликовце који угњетавају недужни албански живаљ. Убица је ухапшен од стране међународних снага још исте вечери, али је осуђен на срамотно малу казну од пет година затвора, иако је изјавио да му је жао што му је пушка закочила, јер би побио све Србе које је имао пред собом. Наравно, није одлежао ни делић те казне и све време се слободно креће улицама Косова и Метохије, на понос своје фамилије која је чувена по високим чиновницима терористичке организације УЧК. Димитрије, на жалост, није једино српско дете, нити једина српска жртва пострадала од стране шиптарских терориста. Он је само један у низу српских мученика који су населили рајска обиталишта Небеске Србије, један у дугачком низу пострадалих којима је једини грех био што су Православни Срби. Како током целе своје крстоносне историје, тако и данас, и заувек док будемо носили тешко бреме Крста, ми смо Срби осуђени да страдамо за име Хришћанско и Српско. Живећи Косовски завет ми данас испуњавамо исту мисију коју је испунио и сам свети великомученик Цар Лазар и сва његова света војска великомученика. Исто се питање поставља нама данас као што се и пред њега поставило пре више од шест векова, и пред многа српска поколења од тада до данас. „Коме ли се приволети Царству?“

У времену које не препознаје старе вредности и принципе, које их ниподаштава и свесно затире, није лако пронаћи пут који би следовао Косовском завету који нам је остављен у аманет да га чувамо и, живимо. Навијачи у Србији улажу одређене напоре да схвате и сагледају свој удео у тој обавези, и сходно томе труде се да чине оно што могу да би те обавезе и испуњавали. Иако се може рећи да смо далеко од циљева које би требало сви да имамо, и као појединци и као групе, можемо бити срећни што се дела у том правцу. Превазилажење међусобних несугласица и ривалства зарад чувања успомене на српске жртве на Космету, и ради ширења истине о Косову и Метохији, представља једну велику победу зрелости српских навијача и даје смисао постојања навијача у Србији.

Косово је све што имамо. Косово је све што јесмо. Тако певају дечица са тих простора. А паметни људи су рекли и да је Косово друго српско име. Свесни свега овога, српски навијачи су се протеклих година на доста начина трудили да оживљавају ову истину међу самим Србима, али и да је преносе другима који то нису. Да су сви Срби радили колико и навијачи, много би се даље чуо глас и са наше стране, насупрот свим оним лажима о Србији којима је свет затрпан. Пола навијачке Европе је урадило пароле подршке Србији за очување њене територије у оквирима сопствене државе. Да ли су српски глумци покренули своје колеге широм света да дигну свој глас против неправде? Да ли су то учинили спортисти, музичари, политичари...? Нико на жалост, а сви су вероватно позванији од нас да то чине. И ко је, напокон, довео своје колеге да се увере у реално стање ствари на спорној територији? На жалост, само навијачи.

Ово није похвала навијачима, већ притужба на све остале. Ми нисмо урадили ништа што нисмо морали. Испунили смо само најосновнију обавезу коју бисмо сви као Срби морали да имамо. А и ми смо морали, и можемо много више од овога до сада.

Учешће на турниру узело је 19 екипа, од тога чак 11 из иностранства. Из Чешке је стигла екипа навијача Сигме из Оломуца, из Грчке навијачи Олимпијакоса, из Русије Динамови и Спартакови из Москве, и Зенитови из Санкт Петерсбурга, из Холандије навијачи Твентеа, из Пољске Вислини из Плоцка, Јагелонијини из Бијалистока, Гурњикови из Лешне, Вислини из Кракова и ГКС-ови из Белхатова. Било је појединаца и из других група које нису званично наступале. Постојала је искрена жеља још неколико европских екипа да својим учешћем изразе своје ставове и подршку нашем народу, али из објективних разлога ипак нису били присутни. Велику захвалност и огромно поштовање би требало осећати према свима који су превалили хиљаде километара, потрошили и време и средства да би потврдили свој став да Косово јесте Србија.

На Космет се стигло вече уочи одигравања турнира. Пошто је било касно вече, сви су убрзо отишли у смештај, поред хотела то су били и домови Срба, манастирски конаци... Након окупљања испред порте манастира, група од око 200 људи је главном улицом прошетала до места на коме је убијен Димитрије, на коме је подигнута мала капела. Лепо су се осећали становници Грачанице док је велики број људи поносно и без страха ходао по напаћеној српској земљи. Њихово осећање најбоље описује усхићење једног грачаничког дечака који је врло озбиљно рекао људима око себе „Ајмо сад на Приштину“.  Испред капеле сачекали су чланови Димитријеве породице, родитељи, брат, сестра, деда... И дан данас у црном, са сузама у очима, представљали су се свима. Свака група оставила је цвеће, сваки појединац је изјавио саучешће породици. Након минуте ћутања и молитве за спас Димитријеве душе, овај потресни чин је завршен. Кренуло се на оближњи терен основне школе.

На високој огради иза терена спонтано су почеле да се каче заставе. За неколико десетина минута прекриле су је заставе многих екипа учесница и њихових земаља. Јако леп призор. Посебно су се поносно виориле српске заставе које су означавале земљу домаћина турнира и читаве те несреће која је окупила све на том месту. Почело је са одигравањем утакмица које нису имале за смисао победу... победа је била долазак на свету српску земљу! Ипак, било је занимљиво гледати како навијачи за промену играју на терену а не иза њега. Одиграно је и пар „дербија“. На крају, заједничка фотографија свих који су се нису „загубили“ по околини и песма која носи спонтану поруку целог овог догађаја – „Косово је срце Србије“.

Увече је уприличена заједничка вечера у конаку наше велике средњевековне светиње Грачанице. Са много љубави су свештеници и монаси угостили све учеснике турнира, не само том приликом, него од доласка до последњег часа. На све могуће начине су помагали. Огромну помоћ пружила је и попадија Светлана Стевић која води 4 народне кухиње у најугроженијим срединама где српски народ нема чак ни за храну. Она је обезбедила све оброке за скоро две стотине људи колико их је тих дана било присутно тамо. Свештеници и монаси су одржали беседу уочи вечере која је превођена и гостима из иностранства на њихове језике, у којој су пренели благослов Епископа Артемија и захвалност за долазак и подршку. Димитријев брат је такође поздравио све уз жељу да и следеће године дођу да би се чувала успомена на његовог убијеног брата и друге пострадале Србе. Те вечери српски навијачи су могли да се осећају остварено, јер је њихово постојање испунило смисао. Те вечери смо и ми, ма колико далеко од тога били иначе, живели Косовски завет, схватајући, макар на тренутак, смисао Лазареве жртве.

Наредног јутра, након окупљања у центру Грачанице, кренуло се пут Новобрдског села Прековце, у коме је отворена прва од четири народне кухиње. Ту су се сви уверили у реалност најугроженијег дела српског становништва на Космету. Поред слободе која на Космету свима недостаје, овим људима недостаје и храна да би преживели. Никог то не оставља равнодушним. Чак су и наши гости спонтано оставили скромну помоћ кухињи увидевши страхоту Косовске свакодневице, договарајући се међусобно за много већу помоћ коју би ту упутили.

Одатле се, преко Приштине, Косова Поља, Пећи и других српских градова у којима Срба данас нема, запутило ка Високим Дечанима, средњевековној царској лаври, једној од наших највећих светиња. На једном од најлепших места, у једном од најнепријатељскијих окружења (Дечане држи породица Харадинај која одатле потиче и ту живи, а где за Србе одавно нема места) , издижу се, по много чему посебни и јединствени Дечани. Место безбројних чуда, прелепих савршено очуваних фресака, место где непуних седам векова лежи нетрулежно тело светог Краља Стефана Дечанског чији смо благослов узели из његове деснице коју су нам монаси дали да целивамо, то место смирено стоји и сведочи велику Хришћанску истину која је формула Косовског завета – „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“. Велики полијелеј који се издиже изнад централног дела цркве изливен је од оружја косовских јунака након Боја. Огромне украшене свеће у трпезарији поклонила је Кнегиња Милица са завештањем да их упале ослободиоци Косова. Велики камени лав се поносно издиже изнад западних врата цркве, један поред њега очито недостаје, подсећајући на предање по коме се он сручио на главу несрећном Турчину који је стао пред народ да објави да ће Дечани постати џамија. То се никад није догодило, као што ни црква никада није оштећена за непуних седам векова упркос безбројним ратовима и разарањима, као што се ни тело светог Краља никад одатле није померило иако је било жеље. Смирено су поднели и подносе Високи Дечани буру историје и неумитно сведоче истину, показујући нам пут којим треба да идемо и да се не бојимо неуспеха.

Свети Краљ је краљ свих Срба и он се радује кад се они сабирају да се поклоне светињи коју је подигао. Бесмислено је то међусобно ратовање Срба и било би лепо да дођете код светог Краља да се измирите. Тако су монаси говорили појединим навијачима из разних група који су раније свраћали у Дечане. Сигурно је било драго нашем краљу светитељу да нас види окупљене око његовог ћивота на поробљеној земљи коју су њему оставили светитељи преци,а он очувао и оставио поколењима да је и они чувају. Тако са колена на колено, до Лазара који је подигао сав живаљ да испуни своју обавезу. Ако неко и неће, ми ћемо се трудити колико ми можемо па макар то било и занемариво, да и ми чувамо то парче наше земље на коме се може осетити толика благодат, да испунимо и ми своју обавезу коју нам оставише преци. Уз Божју помоћ, ово је тек почетак мукотрпног посла у којем ћемо, ако Бог да, истрајати и остати до краја. Јер, „Косово је душа Србинова“.

Србија-Русија, рукомет 2008. Ниш

Једноставно нисам хтео да пропустим ову текму у Нишу, иако нико у принципу није хтео да иде. Нашао се још један „русофил“ из Гвардије, још један оригинал Рус, који је остао после гостовања у Загребу да мало упозна Србију, и у групи од нас троје смо кренули пут „јужне пруге“. Са просечном брзином од 108км/ч и минусом од 720 дин за јебену путарину у једном правцу, стижемо у Ниш за нешто више од два сата, где се налазимо са другаром из МЈ. Одмах палимо на клопу, тј. огромну порцију пуњеног белог за 150 кинти, које смо са уживањем смазали. Као и увек, споменули смо фамилију овим нашим лоповима у Београду. Уз пивце смо кренули ка хали, и обузео ме страва осећај јер сам први пут ишао на „гостовање“ Србије у Србији. Стари добри готиван ултра осећај, када не бринеш о ничему већ идеш да се зезаш, видиш са неким другарима, навијаш. Нема жандара нигде около, срећа срећа радост! Испред Чаира доста људи, једни јуре карте, други циркају, трећи причају рибама освојим подвизима, нигде кациге, кордона, штитова...ма милина. Долазимо у паркић где су се Мераклије окупљале, прилазе нам и срдачно нас поздрављају, и они које смо знали и они које нисмо. „Добродошли момци, свака част што сте дошли.“. „ 'Оћете пиво?“...“Може брате.“...Готиван осећај! Такође, још већу добродошлицу су пожелели овом Русу...одмах се ту нашао што по мало зна руски, и изблејали смо ту уз причу и пиво до почетка текме. Приметисмо и екипицу Маринаца из Суботице, који су искористили прилику да се виде браћом из Ниша, и још једном навијају за Србију. Још једном су доказали да су екипа за поштовање, кренули су возом на стару фору шверц-комерц, и стигли за око 800 динкића њих 10ак. Свака част брате!  Дадоше нам карте, и ајмо у халу. Мало смо лутали по степеницама, тј. „вођа“ је мало погрешио улаз J. Док нису откључали капију, мало су се увежбавале песме, оно као у Аргентини... што је наоштрило екипу. Редари отварају врата, и улазимо уз непостојећи претрес. На питање „Шта је у кеси?“,  и одговор: „Заставе.“, само ме је гурнуо унутра, вероватно га мрезело да прегледа. Хала већ скоро пуна, атмосфера до јаја, сви жељно чекају почетак. Окачисмо заставе, набили се на ограду ко зајебани ултраси, замало ме лопта није погодила у главу после једне пречке док су се ови распуцавали на загревању. Церемонија химни почиње, прво иде руска. Мераклије шире паролу на руском, цела хала аплаудира. Погледам Руса, стоји у ставу мирно, шета очима лево десно и не престаје да се смеје. Готиван му осећај. Загледам се у играче доле...исто. И њима готивно. Свима готивно. До јаја! 

Затим „Боже правде“, цела хала пева, сад нама готивно. Шири се шеталица коју у Мераклије припремиле, витез на коњу са штитом са оцилима, витла мачем, паролом поручује играчима да бој бију, и креће грмљавина са трибина која није престајала до краја текме. Три велика државна барјака су се вијорила током целог меча и уносила живост на трибини. Тамо на другом крају хале, нишке Делије искусно на бразака окачише паролу „правда за Уроша“, и стајала је једно 10ак минута, док је један спектор није провалио, и љутито послао шефа редара, дебелог „шимпанзу“, да је скине. Колико је било смешно гледати дебелог док трчи на супротан крај хале и скида је. Поготову док је као нешто напушавао друге редаре као у фазону где гледате, како сте дозволили да стоји окачена, док га овај гледа у фазону ма бре боли ме курац. Да не смарам око навијања...било је за чисту десетку. Издање групе МЈ за сваку, али сваку похвалу. Цела екипа, корео, заставе, барјаци, организација, цимање...као да су играли финале Купа, тај фазон је био. Тако треба да се бодри репрезентација. Што се домаћих текми на репрезентацији...домаћи! Још једна битна ствар у целој причи...буквално сви у хали су навијали с времена на време. Довикивање са осталим трибинама „Србија“...значи грми! Варијација са „Косово“ и „Србија“...значи још јаче! Уосталом...ваљда сте гледали пренос. Гледам около...цео трип...ма до јаја! Сви прате текму, нервирају се, певају, тапшу...прави навијачки трип. Ултраси, симпатизери, маторани, жене, клинци...сви бре ко један. У пар наврата, прави ултра  делиријум у хали... цела трибина навија, остатак хале тапше. Знаш оно кад се потрефе oни минути кад сви дивљају ко један, и само се препустиш...ма бре до јаја! Још један незабораван моменат из више разлога...на крају текме, скоро цела хала скандира „Русија, Русија!!!“ и аплаузом испраћа госте из Русије, док се на лицима играча видело огромно задовољство и помало збуњеност дочеком и односом нишке публике. Погледах поново брата Руса... он занемео...не верује и осмех не скида. Браво Ниш!
    Све у свему ...било је никад боље, баш онако како сам се надао. Топло препоручујем свима који капирају причу да се за наредну текму упуте доле. Ја само знам да следећи пут палим  са екипом раном зором...да побегнемо мало из овог срања у магични свет ултраса...

Сербские фанаты и государство: борьба продолжается

   Современное сербское либеральное государство, проводя стратегию последовательного процесса интеграций в европейское сообщество, сталкивается с обоснованной критикой различных социальных групп и общественных движений, ориентированных на традиционные ценности. Нестабильность социально-политической и экономической жизни в ходе воплощения правительственного курса на "демократизацию", наряду с открытыми антипатриотическими актами последнего времени (нерешительность в связи с проблемой независимости Косова, выдача Радована Караджича) породила волну протестов, в которых одну из главных ролей исполняли представители фанатского движения. С начала 90-х годов прошлого века фанаты представляют активную, ударную социальную силу сербского общества, его своеобразный катализатор. Во всех крупных конфликтах с режимом Слободана Милошевича именно фанаты занимали центральное место в столкновениях с полицией, а 5 октября 2000 года их решающее участие  в перевороте (они заняли главные объекты в городе, в т.ч и первыми вошли в здание парламента) позволило демократической коалиции закрепить свой успех и добиться отстранения Милошевича от власти. Однако логика развития либерализма и неизменный тренд на приближение государства к нормам и стандартам ЕС побудили истеблишмент начать активную борьбу с теми группами, которые и обеспечили им успех, осознавая прямую опасность в существовании подобного организованного движения в стране, ведомой в Европу.

  

   В целом, на серьезном законодательном уровне, конфликт государства и фанатов ведет отсчет с 2003 года, после одобрения первоначального проекта "Закона о предотвращении насилия и неприличного поведения на спортивных мероприятиях", окончательно доработанного и принятого в сентябре 2007 года. Этот закон по степени своей строгости в отношении к определенной социальной группе - организованным фанатам - может успешно конкурировать с законодателсьтвом против футбольных хулиганов, принятым в Англии времен правительства Маргарет Тэтчер. Однако сербский закон содержит немало пунктов, которые могут весьма вольно трактоваться представителями государства и фактически оправдывают насилие органов власти над членами конкретного сообщества. Так, в первом разделе, четвертом параграфе, собственно даются "правовые" определения насилия и неприличного поведения. К последним относятся проявления ненависти и нетерпимости, которые могут привести к физическим конфликтам между участниками спортивных мероприятий; пронос пиротехники на стадионы; незаконное проникновение на гостевой сектор фанатов или наоборот. И если последние две детализации еще можно обосновать и оправдать, то проявления ненависти и нетерпимости могут быть оценены субъективно конкретным представителем органа власти (например на недавнем выездном матче "Црвены Звезды" фанам этого клуба было запрещено пронести баннер с изображением храма Св. Савы как подозрительный с позиций толерантности). Второй раздел закона сообщает нам, что служба безопасности обязана запретить проход на стадион, если посетитель склонен к насильственному или неприличному поведению, определить которое авторам документа представляется банальным делом. Также содержание этого раздела указывает на запрет проноса всех предметов, которые могут помешать просмотру матча (т.е. фанатскую атрибутику), или способствовать разжиганию расовой, национальной и религиозной ненависти! Более того, как выясняется, организатор мероприятия обязан оповещать МВД, кто конкретно купил билеты на матч и не было ли замечено конкретное лицо ранее в проявлении неприличного поведения! Также организатор обязан организовать съемку всех посетителей  мероприятия. В последнем же разделе оговариваются виды и сроки наказания за нарушение данного закона: любое проявление насилия на стадионах и спортплощадках в случае, если нарушитель действовал самостоятельно, карается сроком заключения от трех месяцев до года; совершенное в группе - от шести месяцев до трех лет, а лидер группы наказывается сроком от года до пяти лет. В дополнение к этому, нарушитель может быть подвергнут наказанию в виде запрета на посещение спортмероприятий на период от трех месяцев до года, включая необходимость появляться в местном полицейском участке в дни матчей. Таким образом, очевидно даже исходя из поверхностного обзора текста закона, что либеральные власти всерьез занялись подавлением мощного фанатского движения в Сербии которое нередко проявляет несогласие с действующим политическим курсом и может стать серьезным фактором социальной оппозиции в условиях кризиса.                          

    Буквально сразу после принятия новой редакции закона, репрессивные органы начали активно реализовывать на практике его основные положения. И если запреты на использование фанатами ведущих клубов традиционных реквизитов (флаги, баннеры, пиротехника, барабаны) в скором времени перестали досконально соблюдаться ввиду их абсурдности, то борьба с независимым существованием фанатских групп получала постоянные импульсы с самого политического верха. Методики подавления неформальных фанатских объединений начали вырабатываться на основе малых групп, которые проще поддаются контролю и более уязвимы. Наиболее радикальная группа, известная своими частыми столкновениями с полицией и политически крайне "правым" характером взглядов ее представителей, фанаты белградского клуба "Рад" - "Юнайтед Форс", первыми попали под прицел МВД. Уже в ноябре один из представителей полиции запретил фанам "Рада" пронести на матч сербский национальный флаг с изображением исторического сербского герба на основе христианского креста, т.к. это могло бы, по его мнению, оскорбить "национальные" чувства мусульман сербского происхождения. Запрос от имени депутата Госдумы РФ Н. Курьяновича, направленный в МВД Сербии, вполне аргументированно затрагивал вопрос о нелогичности подобных действий полицейских, заблокировавших демонстрацию исторического национального символа сербского народа. Этот инцидент показал и всю лабильность и условность принятого "антифанатского" закона. Через несколько месяцев радовцы подверглись открытому насилию со стороны правоохранительных органов. На матче в маленьком южном сербском городке Пироте конфликт между группой фанатов из Белграда и усиленными силами полиции привел к аресту большой группы радовцев, которые подверглись изощренным пыткам и издевательствам в провинциальном полицейском участке. Пытки над арестованными фанатами были запечатлены представителями МВД на мобильные телефоны, а после серии избиений задержанным кололи инъекции от болей и продолжали совершать противозаконные действия. Лидерам фанатской группы было вполне умышленно продлено содержание под стражей, т.к. их пребывание на воле могло привести к организации выезда фанатов "Рада" на матч с командой "Нови Пазар", которую поддерживают радикальные мусульманские экстремисты, что потенциально привело бы к мощным столкновениям на этноконфессиональной почве (как уже было в 2003 году). При этом, следует заметить, что закон получал свое воплощение только в отношении сербских фанатов православного вероисповедания, тогда как баннеры радикального исламистского толка всегда беспрепятственно развевались на новопазарской трибуне. Репрессии против радовцев продолжились и с началом нового сезона, спустя год после принятия "околоспортивного" закона, когда полиция перед началом первого домашнего матча ФК "Рад" в целях поимки "опасного футбольного хулигана" начала задерживать всех без исключения молодых людей, "похожих" на фанатов, инкриминируя последним "антиобщественное поведение" и нахождение в состоянии алкогольного опьянения.

   Но подобного давления на малые группы было недостаточно для общей эффективности борьбы с организованным фанатизмом, который показывал свое единство перед государственной властью. Требовался громкий судебный процесс, который должен был показать обществу "настоящее лицо" фанатизма - его агрессивный и деструктивный социальный характер. Пресса подогревала нездоровую ситуацию, сложившуюся вокруг проблемы фанатизма и обостренную февральскими беспорядками по поводу объявления независимости Косова и июльскими протестами против ареста и выдачи Караджича в Гаагу, приравнивая фанатов к преступникам и даже признавая их "врагами №1" для государственного и общественного порядка, что недвусымсленно дал понять глава Полицейского синдиката Сербии Велько Мияйлович. В подобной атмосфере совершенно закономерно было сфабриковано "дело Уроша Мишича", фаната крупного клуба "Црвена Звезда", который был осужден на 10 лет в результате нападения на инспектора, находившегося на трибуне во время матча декабря 2007 года, где "Звезда" принимала "Хайдук" из Кулы. Еще два "звездаша" были осуждены на основе того же закона, но на меньшие сроки (1 год 8 месяцев и год). Подобный сфабрикованный процесс породил у защиты и друзей Мишича массу обоснованных претензий и вопросов как к обвинению, так и к слугам юстиции. В частности, суд не обратил внимание на заявление судебного эксперта, что полицейский не получил тяжких телесных повреждений, не рассмотрел тот факт, что полицейский был в цивильной одежде и находился на трибуне нелегитимно, но при этом использовал огнестрельное оружие. Более того, нарушены были и самые принципы закона о предотвращении насилия, т.к. согласно этому документу полиция не должна находиться на трибуне без приглашения делегата встречи и сотрудников безопасности на стадионе. Помимо этого, после оглашения приговора, друзья Уроша высказали негодование решением судей, что привело к аресту четверых человек и определения срока наказания в виде месячного содержания под стражей, а это является открытым ущемлением права на свободу слова и мысли.            

   Таким образом, очевидно, что судебный процесс опирался не столько на статьи закона, сколько на решения политического истеблишмента, для которого осуждение Уроша важно как наглядный пример того, что может произойти с любым другим фанатом в будущем, если он противопоставляет себя власти. То, что в Сербии независимая судебная власть практически не существует, было доказано неоднократно, в случае с фанатами она предстала как удобный механизм для изоляции этой активной оппозиционной силы. Ранее подобные сфабрикованные процессы можно было наблюдать в отношении к открытым политическим противникам "либерального" государства, теперь на очереди - фанаты. При этом, полицейская жестокость в Сербии представляет не меньшую проблему. В какой-то мере ответная реакция фанатов оправдана, поскольку ни один полицейский еще не ответил за издевательства над подозреваемыми в отделениях полиции. Никто из полицейских не ответил за убийство Ранка Панича в ходе демонстраций в поддержку Караджича, несколько сотрудников было только временно отстранено от службы. Пока государство и общество не создадут механизмы, амортизирующие или обосновывающие надправовое положение органов правопорядка, конфликт фанатов и других социальных групп с властью будет продолжаться, независимо от формы и содержания последней.     

Текст: К П

Београдски Синдикат у Москви 2009. (интервју из Н.И.Н.-а)

   У недељу 18. фебруара, у организацији ”Ултрас Лајф Магазин”, у московском клубу “Точка”, одржан је концерт групе “Београдски синдикат”. Пред нешто више од 900 посетилаца, познати београдски бенд, отпрашио је већину песама  са своја два албума и синглова, ”Говедина” и ”Они су”. Концерт је протекао  у сјајној атмосфери, а публику су углавном сачињавали чланаови московских навијачких група Спартака, ЦСКА, Динама и Локомотиве.

У току свог боравка у Москви, чланови БС били су гости Игора Китманова на радиу ”Спорт”, а одржали су и одлично посећену прес-конференцију. Ново дружење са руском публиком очекује се на пролеђе, до када ће бити издат, нови трећи албум.

Искористили смо овај догађај, који је обиловао многим навијачким моментима, да са Синдикалцима одрадимо мали интервју...

-Нема потребе да представљамо БС. Ускоро ће јубилеј, 10 година...где је сада БС?

У студију, радимо на трећем албуму.

-Одржали сте концерт у Москви. Браћа из Русије кажу да је било одлично, шта Ви кажете?

Било је нереално добро. Концерт је био на нивоу најбољих у Србији. Осећали смо се као код куће, никада нас нико није тако дочекао.

-Да ли сте очекивали толико "топао" пријем?

Надали смо се да ће пријем бити добар али био је изнад сваких очекивања. Још једна потврда да су Срби и Руси истинска браћа.

-Који је најјачи утисак који доносите из престонице Русије?

Све време су нам приређивали пријатна изненађења али највеће је било када су нам нацртали графит са знаком синдиката и српском и руском заставом.

-На конференцији пре концерта сте објаснили Русима да нисте класичан хип-хоп бенд, и да нисте политички већ анти-политички бенд. То значи шта?

Београдски синдикат од самог почетка ствара музику на свој начин ван свих класичних хип хоп клишеа. Анти политичко опредељење смо у пракси доказали одбијањем да наступамо за било коју од странака. Наступали смо само против странака, за нас народ.

-Када се у јавности појави реч "навијач", у доста случајева та реч изазива негативне реакције? Каква је ваша?

За нас та реч нема негативно значење. Сваки човек у овој земљи је навијач. Нисмо склони генерализацији, људе делимо на добре и лоше.

-Много навијача вас види као саборце  у борби против "система" какав је данас, и проналазе се у неким вашим текстовима. Како ви видите навијаче?

Свако ко је против корумпираног система и неправде је наш саборац.

-Као што се уосталом и види, навијачи су доста активни у причи одбране Космета, и поштују вас јер сте једни од ретких који су такође у тој причи. Јел остајете у причи?

Косово за нас заувек остаје Србија. Велели бисмо да се цео народ уједини по том питању.
 
-За оне који не знају, појасните ваш слоган "Сви заједно"?

Већ десет година се држимо заједно као један и својим примером желимо да покажемо да нас народ може да се уједини. То је оно чему тежимо од почетка.

-Неизбежно питање...случај Урош Мишић. Правда или не?

Случај Уроша Мишића је по нама неправда. Дечку је изречена драконска казна да би се наводно заплашили потенцијални изгредници, а с друге стране полиција већ годинама у Србији врши најтеже облике кривичних дела и по правилу пролази некажњено. Правда треба да буде иста за сваког човека.

Нови албум се очекује с нестрпљењем, када и шта да очекујемо?

Не волимо ништа да обећавамо. Трудиђемо се да то буде ове године како бисмо обележили деценију од оснивања бенда.