Како се ближио сусрет између Македоније и Русије у Скопљу, све се више причало о заједничком одласку доле. Овде је екипа чекала инфо из Русије шта и како, али због неких проблема, није се велики број руских навијача упутио на ту утакмицу. Ни утакмица није била нешто претерано значајна а ни противник. Организовано су само навијачи Зенита кренули пут, и то возом из Санкт Петербурга,преко Украјине, Румуније, до Београда где је планирано да буде скуп, па одатле у Македонију. Наравно, њихову молбу да им се помогне око преноћишта, превоза и осталог је било немогуће одбити, и све их је чекало спремно у Београду, где су требали да проведу један дан у дружењу са браћом. Мећутим план је мало скренуо са пута, пошто су то ипак Руси, који су на пропутовање кренули са гомилом алкохола. Први инцидент се догодио у Украјини, са којима су Руси у врло лошим односима, где су пребили пар ликова који су их нешто напушили, па их полиција хапси, испитује, једе им говна, и на крају их пуштају, само да их се отарасе. Пут кроз Румунију протиче релативно мирно, онолико колико то може да буде са 40ак лудих Руса. Међутим због срања са Украјинцима, пропуштају воз за Србију, па се ту на граници мувају тражећи начин како да се докопају Београда и некако прелазе грану, где следи нови инцидент са локалним Ромима. Цигани видевши да су као странци, прилазе да просе мислећи да ће да се огребу за неке паре, и толико су досадни и безобразни били да су се пар њих огребали једино за батине. Иначе Руси су такоће алергични на тамнију боју коже и то смарање због својих „цигана“ и „шиптара“ са Кавказа, тако да је један домаћи ган који је био најбезобразнији и најдосаднији (нису у питању деца) попио мали јачи шут у главу, па му није било добро, тј. заглавио је болницу, па их наша мурија хапси. Ганови препознају четворицу ликова које задржавају у притвору са причом за суђење за наношење тешких телесних. После много смарања са жандарима, а на наговор тих ликова да наставе за Београд, али да не забораве на њих, пошто је на крају пала комбинација да када стигне кеш преко Вестерн Јунииона да плате лечење том цигану и да дају кеш жандарима да их пусте (мито-корупција ;), Зенитивци настављају бусем за Београд, у који после свих перипетија стижу увече, таман да се одморе једну ноћ у кревету после четири дана смарања по возовима и полицијским станицама.Када смо стигли у хостел, проваљујем да су сви у мајицама где златним словима позади пише РУСИ И СРБИ БРАЋА ЗАУВЕК, и напред ПРАВОСЛАВЉЕ, једна од најбољих навијачких мајци које сам видео.
Како их је лупио флеш што су у братској Србији, наравно да не одлазе на спавање, већ се одмах отварају флаше водке и креће зезање, јурњава за 40ак пљескавица на Лиону у 11 сати, певање по хостелу, прича о свему, пуштање дискова са тучама, и на крају тетурање по улицама и бацање пегли по таксијима са наше стране...ал није било лоше...хехе...
За ујутру у 8 је био заказан полазак, који је наравно каснио пошто сам наравно једва устао после 2 сата спавања, а не би ни то да ме ортак који је већ био на рандеву месту није звао телефоном. Јурњава до хостела, њих 40 ме чекају испред, а још им ја реко као немој да се успавате и то...али скапирали су ме. Коначно се креће пут Скопља аутобусом, Руси појачани са десет Срба, седам навијача Офке, два Земуна, и једним Бање. Пут...ко и сваки други...зезање, цирка, дувка, дружење...све до јаја. Возач луд, стара кајла, добио пендрек кад је возио Делије у Француску, па се зареко да неће више да вози навијаче, али смо га изненадили јер се на крају испоставило да нисмо студенти, и на крају рече: “ма добри сте ви навијачи, с вама бар никад није досадно!“ Прелазимо грану, нигде мурије нити пратње,стижемо у Скопље са истакнутом руском и српском заставом, људи гледају. Сећам се тог једног дела Скопља...штајга у Београду је за оно Црвени Трг, благи ужас...људи...шиптари...фрик шоу...хтео сам пеглу да бацим. Како смо неких десетак минута каснили на почетак и није било неке гужве, самим тим ни повода за неки инцидент. Стартујемо неког жандара са питањем на српском где су ставили гостујуће навијаче, овај у тоталном збуну..па ко сте ви, одакле, па како из Београда,па где вам је пратња...хаос...испада му моторола...“Митке бре, шаљи појачање ево га још едан аутобус са руски навивачи...леле...“, жандари тотално збуњени и неорганизовани. Ми још као скупљали паре да купимо карте...ма које карте, одмах нас убацили на трибину, само да нас склоне са улице. Улазимо на трибину, ону велику, скроз на десну страну где су сместили гостујеће навијаче, одприлике 60ак људи, углавном обични симпатизери, међу којима се ипак налазило и неколицина ултраса ЦСКА, Спартака, Локомотиве и московског Динама (за њих знам, не бих да грешим душу ако је било још).
Како смо ушли тако је мало и живнула атмосфера на стадиону, како у гостујућем сектору, тако на остатку стадиона. Ни 5 ни 6... Руси крећу са скандирањем-КОСОВО,СРБИЈА!!!, и дешава се занимљива сцена на стадиону...док половина стадиона креће да аплаудира, друга половина стадиона креће да звижди и негодује. Доста људи који су били били поред нас, капирам шиптарчине, креће са добацивањима, као курчење и то, као добићемо батине...наравно, ми и Руси их надувавамо. Руси ваде паролу КОСОВО-СРПСКА ЗЕМЉА, што поново дели стадион у реакцији. Док шиптари негодују, Македонци поздрављају паролу. Тотално чудна ситуација, и искрено ми је у том тренутку било жао македонског православног народа који је приморан да живи са тим „назовимо“ их људима. Са доње трибине почиње да лети неко камење ка нама, а онда и делови столица и још по нешто ка њима. Ту наступају македонске корњаче, као да смире страсти, и то покушавају пендрецима мислећи да због малог броја неће добити одговор, ал га добијају, па испада краткотрајни конфликт, јер Руси скачу да се бране, па се корњаче повлаче на кратко како би сачекали појачање, које убрзо и стиже, па се враћају на трибину и окружују нас, одвојивши тако ултра екипу од симпатизера. Што се навијања тиче, с обѕиром на број људи и није било неко мада се по која песма ок отпевала. Морамо споменути тренутак када је један Рус својим сународницима, обичним навијачима објаснио да је ту присутна и екипица из братске Србије, па смо добили аплауз и скандирање-РУСИ И СРБИ,БРАЋА ЗАУВЕК!, на шта је пола стадиона опет почело да галами. Наравно, и ми смо узвратили скандирањем-РУСИЈА,РУСИЈА!, чиме смо им испунили срца, па су поносни Руси сви прихватили, и баш је фино загрмело. Убрзо Руси постижу погодак, пале се бакље, навијање све супер...и када су се угасиле бакље, корњаче поново ступају на сцену са жељом да ухапсе пиромане...мећутим опет сви скачу да се бране. Лепо су севали пендреци, али су лепо севале и ноге и песнице. Један жандар је лепо одлетео низ трибину, што и није баш препоручљиво на стадиону Вардара пошто је трибина јако стрма, тако да се зауставио тек после котрљања низ 5-6 редова. Јебига, ипак је немогуће да екипа од 50ак људи надјача 30ак корњача, тако да је та друга битка изгубљена, па се екипа мало чешкала по леђима и рукама када се ситуација смирила. Ал барем се није устукнуло без испаљеног метка.
Сутра ујутру одлазимо на аеродром, где у скоро последњем тренутку стижу и ови ухапшени у Скопљу...и срдачно се поздрављамо уз наравно:“ Видимо се ускоро!“.
Све у свему...занимљиво гостовање, много лепих сећања, и нама и њима...и гостовање кооје је доста допринело у овоме што имамо данас. А ја и даље поносно носим мајицу коју сам добио на поклон-РУСИ И СРБИ БРАЋА ЗАУВЕК!
Нема коментара:
Постави коментар