Једноставно нисам хтео да пропустим ову текму у Нишу, иако нико у принципу није хтео да иде. Нашао се још један „русофил“ из Гвардије, још један оригинал Рус, који је остао после гостовања у Загребу да мало упозна Србију, и у групи од нас троје смо кренули пут „јужне пруге“. Са просечном брзином од 108км/ч и минусом од 720 дин за јебену путарину у једном правцу, стижемо у Ниш за нешто више од два сата, где се налазимо са другаром из МЈ. Одмах палимо на клопу, тј. огромну порцију пуњеног белог за 150 кинти, које смо са уживањем смазали. Као и увек, споменули смо фамилију овим нашим лоповима у Београду. Уз пивце смо кренули ка хали, и обузео ме страва осећај јер сам први пут ишао на „гостовање“ Србије у Србији. Стари добри готиван ултра осећај, када не бринеш о ничему већ идеш да се зезаш, видиш са неким другарима, навијаш. Нема жандара нигде около, срећа срећа радост! Испред Чаира доста људи, једни јуре карте, други циркају, трећи причају рибама освојим подвизима, нигде кациге, кордона, штитова...ма милина. Долазимо у паркић где су се Мераклије окупљале, прилазе нам и срдачно нас поздрављају, и они које смо знали и они које нисмо. „Добродошли момци, свака част што сте дошли.“. „ 'Оћете пиво?“...“Може брате.“...Готиван осећај! Такође, још већу добродошлицу су пожелели овом Русу...одмах се ту нашао што по мало зна руски, и изблејали смо ту уз причу и пиво до почетка текме. Приметисмо и екипицу Маринаца из Суботице, који су искористили прилику да се виде браћом из Ниша, и још једном навијају за Србију. Још једном су доказали да су екипа за поштовање, кренули су возом на стару фору шверц-комерц, и стигли за око 800 динкића њих 10ак. Свака част брате! Дадоше нам карте, и ајмо у халу. Мало смо лутали по степеницама, тј. „вођа“ је мало погрешио улаз J. Док нису откључали капију, мало су се увежбавале песме, оно као у Аргентини... што је наоштрило екипу. Редари отварају врата, и улазимо уз непостојећи претрес. На питање „Шта је у кеси?“, и одговор: „Заставе.“, само ме је гурнуо унутра, вероватно га мрезело да прегледа. Хала већ скоро пуна, атмосфера до јаја, сви жељно чекају почетак. Окачисмо заставе, набили се на ограду ко зајебани ултраси, замало ме лопта није погодила у главу после једне пречке док су се ови распуцавали на загревању. Церемонија химни почиње, прво иде руска. Мераклије шире паролу на руском, цела хала аплаудира. Погледам Руса, стоји у ставу мирно, шета очима лево десно и не престаје да се смеје. Готиван му осећај. Загледам се у играче доле...исто. И њима готивно. Свима готивно. До јаја!
Затим „Боже правде“, цела хала пева, сад нама готивно. Шири се шеталица коју у Мераклије припремиле, витез на коњу са штитом са оцилима, витла мачем, паролом поручује играчима да бој бију, и креће грмљавина са трибина која није престајала до краја текме. Три велика државна барјака су се вијорила током целог меча и уносила живост на трибини. Тамо на другом крају хале, нишке Делије искусно на бразака окачише паролу „правда за Уроша“, и стајала је једно 10ак минута, док је један спектор није провалио, и љутито послао шефа редара, дебелог „шимпанзу“, да је скине. Колико је било смешно гледати дебелог док трчи на супротан крај хале и скида је. Поготову док је као нешто напушавао друге редаре као у фазону где гледате, како сте дозволили да стоји окачена, док га овај гледа у фазону ма бре боли ме курац. Да не смарам око навијања...било је за чисту десетку. Издање групе МЈ за сваку, али сваку похвалу. Цела екипа, корео, заставе, барјаци, организација, цимање...као да су играли финале Купа, тај фазон је био. Тако треба да се бодри репрезентација. Што се домаћих текми на репрезентацији...домаћи! Још једна битна ствар у целој причи...буквално сви у хали су навијали с времена на време. Довикивање са осталим трибинама „Србија“...значи грми! Варијација са „Косово“ и „Србија“...значи још јаче! Уосталом...ваљда сте гледали пренос. Гледам около...цео трип...ма до јаја! Сви прате текму, нервирају се, певају, тапшу...прави навијачки трип. Ултраси, симпатизери, маторани, жене, клинци...сви бре ко један. У пар наврата, прави ултра делиријум у хали... цела трибина навија, остатак хале тапше. Знаш оно кад се потрефе oни минути кад сви дивљају ко један, и само се препустиш...ма бре до јаја! Још један незабораван моменат из више разлога...на крају текме, скоро цела хала скандира „Русија, Русија!!!“ и аплаузом испраћа госте из Русије, док се на лицима играча видело огромно задовољство и помало збуњеност дочеком и односом нишке публике. Погледах поново брата Руса... он занемео...не верује и осмех не скида. Браво Ниш!
Све у свему ...било је никад боље, баш онако како сам се надао. Топло препоручујем свима који капирају причу да се за наредну текму упуте доле. Ја само знам да следећи пут палим са екипом раном зором...да побегнемо мало из овог срања у магични свет ултраса...
Затим „Боже правде“, цела хала пева, сад нама готивно. Шири се шеталица коју у Мераклије припремиле, витез на коњу са штитом са оцилима, витла мачем, паролом поручује играчима да бој бију, и креће грмљавина са трибина која није престајала до краја текме. Три велика државна барјака су се вијорила током целог меча и уносила живост на трибини. Тамо на другом крају хале, нишке Делије искусно на бразака окачише паролу „правда за Уроша“, и стајала је једно 10ак минута, док је један спектор није провалио, и љутито послао шефа редара, дебелог „шимпанзу“, да је скине. Колико је било смешно гледати дебелог док трчи на супротан крај хале и скида је. Поготову док је као нешто напушавао друге редаре као у фазону где гледате, како сте дозволили да стоји окачена, док га овај гледа у фазону ма бре боли ме курац. Да не смарам око навијања...било је за чисту десетку. Издање групе МЈ за сваку, али сваку похвалу. Цела екипа, корео, заставе, барјаци, организација, цимање...као да су играли финале Купа, тај фазон је био. Тако треба да се бодри репрезентација. Што се домаћих текми на репрезентацији...домаћи! Још једна битна ствар у целој причи...буквално сви у хали су навијали с времена на време. Довикивање са осталим трибинама „Србија“...значи грми! Варијација са „Косово“ и „Србија“...значи још јаче! Уосталом...ваљда сте гледали пренос. Гледам около...цео трип...ма до јаја! Сви прате текму, нервирају се, певају, тапшу...прави навијачки трип. Ултраси, симпатизери, маторани, жене, клинци...сви бре ко један. У пар наврата, прави ултра делиријум у хали... цела трибина навија, остатак хале тапше. Знаш оно кад се потрефе oни минути кад сви дивљају ко један, и само се препустиш...ма бре до јаја! Још један незабораван моменат из више разлога...на крају текме, скоро цела хала скандира „Русија, Русија!!!“ и аплаузом испраћа госте из Русије, док се на лицима играча видело огромно задовољство и помало збуњеност дочеком и односом нишке публике. Погледах поново брата Руса... он занемео...не верује и осмех не скида. Браво Ниш! Све у свему ...било је никад боље, баш онако како сам се надао. Топло препоручујем свима који капирају причу да се за наредну текму упуте доле. Ја само знам да следећи пут палим са екипом раном зором...да побегнемо мало из овог срања у магични свет ултраса...
Нема коментара:
Постави коментар