Почетком Jула на Косову и Метохији, у средњовековној Грачаници, одржан је необичан турнир у малом фудбалу. Учешће на њему узеле су многе српске навијачке екипе, као и, што је посебно интересантно, многи гости из иностранства. Традиционални турнир меморијалног карактера који се већ пету годину одржава ради сећања на убијеног Димитрија Поповића, ове године је добио и свој ревијални дан на коме су ван програма званичног такмичења навијачи међусобно одмерили снаге, овога пута искључиво у фудбалском знању.
Димитрије Поповић је недужно српско дете које је настрадало од руке шиптарског зликовца у ноћи 6. Јуна 2004. године. Он је те кобне ноћи изашао до центра Грачанице и са друговима седео испред киоска са брзом храном, безазлено једући свој оброк, када је на њега, потпуно неочекивано и без повода терориста испалио серију хитаца из аутоматског оружја које му је на лицу места задало смртоносне ране. Потресне фотографије убијеног Димитрија нису обишле планету као што јесу многе друге, коју су за циљ имале да прикажу Србе као зликовце који угњетавају недужни албански живаљ. Убица је ухапшен од стране међународних снага још исте вечери, али је осуђен на срамотно малу казну од пет година затвора, иако је изјавио да му је жао што му је пушка закочила, јер би побио све Србе које је имао пред собом. Наравно, није одлежао ни делић те казне и све време се слободно креће улицама Косова и Метохије, на понос своје фамилије која је чувена по високим чиновницима терористичке организације УЧК. Димитрије, на жалост, није једино српско дете, нити једина српска жртва пострадала од стране шиптарских терориста. Он је само један у низу српских мученика који су населили рајска обиталишта Небеске Србије, један у дугачком низу пострадалих којима је једини грех био што су Православни Срби. Како током целе своје крстоносне историје, тако и данас, и заувек док будемо носили тешко бреме Крста, ми смо Срби осуђени да страдамо за име Хришћанско и Српско. Живећи Косовски завет ми данас испуњавамо исту мисију коју је испунио и сам свети великомученик Цар Лазар и сва његова света војска великомученика. Исто се питање поставља нама данас као што се и пред њега поставило пре више од шест векова, и пред многа српска поколења од тада до данас. „Коме ли се приволети Царству?“
У времену које не препознаје старе вредности и принципе, које их ниподаштава и свесно затире, није лако пронаћи пут који би следовао Косовском завету који нам је остављен у аманет да га чувамо и, живимо. Навијачи у Србији улажу одређене напоре да схвате и сагледају свој удео у тој обавези, и сходно томе труде се да чине оно што могу да би те обавезе и испуњавали. Иако се може рећи да смо далеко од циљева које би требало сви да имамо, и као појединци и као групе, можемо бити срећни што се дела у том правцу. Превазилажење међусобних несугласица и ривалства зарад чувања успомене на српске жртве на Космету, и ради ширења истине о Косову и Метохији, представља једну велику победу зрелости српских навијача и даје смисао постојања навијача у Србији.
Косово је све што имамо. Косово је све што јесмо. Тако певају дечица са тих простора. А паметни људи су рекли и да је Косово друго српско име. Свесни свега овога, српски навијачи су се протеклих година на доста начина трудили да оживљавају ову истину међу самим Србима, али и да је преносе другима који то нису. Да су сви Срби радили колико и навијачи, много би се даље чуо глас и са наше стране, насупрот свим оним лажима о Србији којима је свет затрпан. Пола навијачке Европе је урадило пароле подршке Србији за очување њене територије у оквирима сопствене државе. Да ли су српски глумци покренули своје колеге широм света да дигну свој глас против неправде? Да ли су то учинили спортисти, музичари, политичари...? Нико на жалост, а сви су вероватно позванији од нас да то чине. И ко је, напокон, довео своје колеге да се увере у реално стање ствари на спорној територији? На жалост, само навијачи.
Ово није похвала навијачима, већ притужба на све остале. Ми нисмо урадили ништа што нисмо морали. Испунили смо само најосновнију обавезу коју бисмо сви као Срби морали да имамо. А и ми смо морали, и можемо много више од овога до сада.
Учешће на турниру узело је 19 екипа, од тога чак 11 из иностранства. Из Чешке је стигла екипа навијача Сигме из Оломуца, из Грчке навијачи Олимпијакоса, из Русије Динамови и Спартакови из Москве, и Зенитови из Санкт Петерсбурга, из Холандије навијачи Твентеа, из Пољске Вислини из Плоцка, Јагелонијини из Бијалистока, Гурњикови из Лешне, Вислини из Кракова и ГКС-ови из Белхатова. Било је појединаца и из других група које нису званично наступале. Постојала је искрена жеља још неколико европских екипа да својим учешћем изразе своје ставове и подршку нашем народу, али из објективних разлога ипак нису били присутни. Велику захвалност и огромно поштовање би требало осећати према свима који су превалили хиљаде километара, потрошили и време и средства да би потврдили свој став да Косово јесте Србија.
На Космет се стигло вече уочи одигравања турнира. Пошто је било касно вече, сви су убрзо отишли у смештај, поред хотела то су били и домови Срба, манастирски конаци... Након окупљања испред порте манастира, група од око 200 људи је главном улицом прошетала до места на коме је убијен Димитрије, на коме је подигнута мала капела. Лепо су се осећали становници Грачанице док је велики број људи поносно и без страха ходао по напаћеној српској земљи. Њихово осећање најбоље описује усхићење једног грачаничког дечака који је врло озбиљно рекао људима око себе „Ајмо сад на Приштину“. Испред капеле сачекали су чланови Димитријеве породице, родитељи, брат, сестра, деда... И дан данас у црном, са сузама у очима, представљали су се свима. Свака група оставила је цвеће, сваки појединац је изјавио саучешће породици. Након минуте ћутања и молитве за спас Димитријеве душе, овај потресни чин је завршен. Кренуло се на оближњи терен основне школе.
На високој огради иза терена спонтано су почеле да се каче заставе. За неколико десетина минута прекриле су је заставе многих екипа учесница и њихових земаља. Јако леп призор. Посебно су се поносно виориле српске заставе које су означавале земљу домаћина турнира и читаве те несреће која је окупила све на том месту. Почело је са одигравањем утакмица које нису имале за смисао победу... победа је била долазак на свету српску земљу! Ипак, било је занимљиво гледати како навијачи за промену играју на терену а не иза њега. Одиграно је и пар „дербија“. На крају, заједничка фотографија свих који су се нису „загубили“ по околини и песма која носи спонтану поруку целог овог догађаја – „Косово је срце Србије“.
Увече је уприличена заједничка вечера у конаку наше велике средњевековне светиње Грачанице. Са много љубави су свештеници и монаси угостили све учеснике турнира, не само том приликом, него од доласка до последњег часа. На све могуће начине су помагали. Огромну помоћ пружила је и попадија Светлана Стевић која води 4 народне кухиње у најугроженијим срединама где српски народ нема чак ни за храну. Она је обезбедила све оброке за скоро две стотине људи колико их је тих дана било присутно тамо. Свештеници и монаси су одржали беседу уочи вечере која је превођена и гостима из иностранства на њихове језике, у којој су пренели благослов Епископа Артемија и захвалност за долазак и подршку. Димитријев брат је такође поздравио све уз жељу да и следеће године дођу да би се чувала успомена на његовог убијеног брата и друге пострадале Србе. Те вечери српски навијачи су могли да се осећају остварено, јер је њихово постојање испунило смисао. Те вечери смо и ми, ма колико далеко од тога били иначе, живели Косовски завет, схватајући, макар на тренутак, смисао Лазареве жртве.
Наредног јутра, након окупљања у центру Грачанице, кренуло се пут Новобрдског села Прековце, у коме је отворена прва од четири народне кухиње. Ту су се сви уверили у реалност најугроженијег дела српског становништва на Космету. Поред слободе која на Космету свима недостаје, овим људима недостаје и храна да би преживели. Никог то не оставља равнодушним. Чак су и наши гости спонтано оставили скромну помоћ кухињи увидевши страхоту Косовске свакодневице, договарајући се међусобно за много већу помоћ коју би ту упутили.
Одатле се, преко Приштине, Косова Поља, Пећи и других српских градова у којима Срба данас нема, запутило ка Високим Дечанима, средњевековној царској лаври, једној од наших највећих светиња. На једном од најлепших места, у једном од најнепријатељскијих окружења (Дечане држи породица Харадинај која одатле потиче и ту живи, а где за Србе одавно нема места) , издижу се, по много чему посебни и јединствени Дечани. Место безбројних чуда, прелепих савршено очуваних фресака, место где непуних седам векова лежи нетрулежно тело светог Краља Стефана Дечанског чији смо благослов узели из његове деснице коју су нам монаси дали да целивамо, то место смирено стоји и сведочи велику Хришћанску истину која је формула Косовског завета – „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“. Велики полијелеј који се издиже изнад централног дела цркве изливен је од оружја косовских јунака након Боја. Огромне украшене свеће у трпезарији поклонила је Кнегиња Милица са завештањем да их упале ослободиоци Косова. Велики камени лав се поносно издиже изнад западних врата цркве, један поред њега очито недостаје, подсећајући на предање по коме се он сручио на главу несрећном Турчину који је стао пред народ да објави да ће Дечани постати џамија. То се никад није догодило, као што ни црква никада није оштећена за непуних седам векова упркос безбројним ратовима и разарањима, као што се ни тело светог Краља никад одатле није померило иако је било жеље. Смирено су поднели и подносе Високи Дечани буру историје и неумитно сведоче истину, показујући нам пут којим треба да идемо и да се не бојимо неуспеха.
Свети Краљ је краљ свих Срба и он се радује кад се они сабирају да се поклоне светињи коју је подигао. Бесмислено је то међусобно ратовање Срба и било би лепо да дођете код светог Краља да се измирите. Тако су монаси говорили појединим навијачима из разних група који су раније свраћали у Дечане. Сигурно је било драго нашем краљу светитељу да нас види окупљене око његовог ћивота на поробљеној земљи коју су њему оставили светитељи преци,а он очувао и оставио поколењима да је и они чувају. Тако са колена на колено, до Лазара који је подигао сав живаљ да испуни своју обавезу. Ако неко и неће, ми ћемо се трудити колико ми можемо па макар то било и занемариво, да и ми чувамо то парче наше земље на коме се може осетити толика благодат, да испунимо и ми своју обавезу коју нам оставише преци. Уз Божју помоћ, ово је тек почетак мукотрпног посла у којем ћемо, ако Бог да, истрајати и остати до краја. Јер, „Косово је душа Србинова“.
Нема коментара:
Постави коментар